Počeću od sećanja iz detinjstva, koja se direkno tiču našeg predmeta rasprave. To su bile teške godine Velikog Otadžbinskog Rata. U selima je narod uglavnom živeo od onoga što dobije u baštama. I svaki put, kada su skladištili u trapovima krompir, moja baka Marfa i njena starija ćerka Vasena, nalazile su u njima mestašce gde su postavljale korpu sa „Bogorodnom zemljicom“.


Zemlja kao svaka zemlja, obična – baštenska. A skupljale su je tu, pored tora, ograđenog dela dvorišta, ispred mesta, gde se leti isterivala krava. Njene balege iz tora su prebacivale iza ograde od kolja, da bi je zatim raznosile po bašti. I baš tu, nađubrenu zemljicu, su sipale u korpe, nazivajući je „Bogorodna“.

Jednom, kada su mi prvi put naredile da nakopam iza tora „Bogorodne“ zemlje, upitah: „A zbog čega uzimamo crvljivu zemlju? Bolje da je nakupimo sa lejica mrkve“. E kako se teta Vasena začudila takvom mom istupu, i, sevši na vedro, pozva baku.

„Mama, čuješ li šta to Jurka govori?“

Baka je čula. Ona prestade da kopa krompir, zabode u zemlju ašov i, obesivši na držalju svoju maramu, prihvati se da češlja svoju sedu kosu, gledajući pri tom u nekakvu daljinu, koju samo ona vidi.

- Blagoslovena zemlja. Kada smo se ja i tvoj deda Vasilije naselili ovde, iz Petrovskog je sveštenik došao. Obišao je sve kuće hutora (kozačko selo) i osvetio ih.

- I bunar?

- I bunar, i sve barake, i bašte. Izađe evo, ovde, i reče: „Dobru ste zemlju dobili, čuvaj je, nevesto. Ja sam je osvetio, a ti sa ovog mesta svake jeseni nakupi zemljice, koliko možeš poneti, korpu ili više, i čuvaj je zajedno sa krompirom u podrumu. A na proleće, pre nego što počneš da kopaš lejice, rasej sačuvanu zemljicu, a i molitvu u slavu Bogorodice izgovori. I imaćete uvek gospodnju blagodat. Drugi mogu i ništa da nemaju, a vi ćete uvek prinose imati.“

Pogledavši me, baka dodade, lukavo se osmehujući:

- Koliko si mrkve prevukao sa naše lejice, kada je još niko nije imao?
- I Smoročkovi su, takođe, uvek imali mnogo mrkve. I Gorini, i ..., - počeh ja da nabrajam svu našu rodbinu...
- Zato su i imali, jer je i njima osvećena zemlja.
- A Surina, zbog čega nije i njihova sveta zemlja?
- Oni su došljaci, - upade u razgovor teta Vasena. – Ni crkvu Petrovsko sada nema ko da osveti. Njih agronom uči i savetuje.
- A Surini su imali evo, ovoliku mrkvu, - ja pokazah mali prst. – mogu li da im nakopam svete zemljice i odnesem?



Baka zaćuta, uprevši pogled na mene, ne znajući šta da kaže. Spasi je teta Vasena. Ona hitro ustade, uhvati me za ramena i poče da mi objašnjava, da naša zemlja svejedno, ne može da pomogne Surinima, zbog toga što oni ne veruju u Boga i neće ni čuvati tu zemlju, niti će je sipati po lejicama, i, uopšte, ismejaće me, i još će se u školi pročuti da pionir veruje bakinim bajkama. Poslednji razlog je bio veoma ubedljiv i na dugo vreme prekide moju želju o deljenju „Bogorodne zemlje“.


Čak do zrelih godina nisam razumeo u čemu je tajna „Bogorodne zemlje“, kako to ona povećava prinose.
Vremenom sam shvatio da je sveštenik bio čovek velike pameti. Zemlju je osvetio oko tora, pođubrenu, znači, punu živih stvorenja. I teško da bi išta uspeo, kada bi počeo da objašnjava nepismenoj baki ulogu bakterija u ostvarivanju prinosa. On je na svoj način, pomoću vere, spasio naš hutor od gladi. Tako je, verovatno, i bilo.


Ali, zbog čega treba čuvati u podrumu tu zemlju? Zar je malo bakterija u samoj zemlji, u svakom prstohvatu ih je više, kako kažu, nego stanovnika u Moskvi?


Susret sa Ponomarevim, učešće u njegovim eksperimentima, spontano vaskrsavaju prošlost, i ja mu ispričam tu moju priču. On se osmehnu i reče da su u njihovoj generaciji žene isto to radile, a muškarcima pšeničarima nije padalo na pamet takvo što. U potragama za velikim prinosima u zemlji, Ponomarev je tražio nešto, što bi odmah rešilo sve probleme. I, kako mu se učinilo, našao je – mrki ugalj! Dovozili smo angerski mrki ugalj, čekićima ga drobili u prah i tim prahom posipali masu od slame i lišća, zatim smo sve to nanosili u zemlju, pripremajući je za sledeću godinu.

- Ugalj je za bakterije – kao šećer za ljude, ponavljao je Petar Matvejević. – Čak i korisniji. U njemu ima, ne samo ugljenika, već i vodonika, kiseonika, azota, sumpora i svih elemenata, neophodnih za život biljke. Jurice, to je blago. Mrki ugalj spašava Rusiju od gladi.


Ja sam mu verovao. A nisam mogao da mu ne verujem, kada sam video rezultate: iz jednog zrnca je izrastalo po 40-50 strukova pšenice. Lišće skoro dva prsta široko, stabla debela, čvrsta. Klasje čvrsto nabijeno krupnim zrnevljem. To je bio fantastičan prinos, u čijem sam ostvarenju i ja učestvovao.

Nažalost, svi naši pokušaji da zainteresujemo ondašnju vladu otkrićem Ponomareva, bili su bezuspešni. Da, osnovale su se komisije, dolazile, divile se, puckali jezikom, obećavali svaku podršku, ali, sve se na tome završilo. Niko Ponomarevu nije pomogao. A meni su u Državnom planu UzSSR i u CK KP Uzbekistana izdali poternicu, da ne bih ubuduće propagirao antinaučne ideje. Usput su mi pojasnili da je Uzbekistan već glavni proizvođač pamuka za celi SSSR i ne može da bude još i njegova žitnica.

Eto, kada sibirske reke poteku u Aralsko more, onda će se, možda, neko zainteresovati za otkrića Ponomareva. Jednom rečju, ni Rašidov, ni Brežnjev, ni Gorbačov nisu bili zainteresovani za otkrića Ponomareva. Kao, uostalom, ni sadašnja vlada Rusije. Zbog toga, ruski ljudi svih nacija i narodnosti, moramo računati samo na sebe. Vama predajem sve što sam saznao od Ponomareva Petra Matvejevića, od drugih narodnih istraživača, naprednih naučnika, ono, do čega sam došao sam putem zaključaka dobijenih saznanja i sopstvenih pretpostavki.


Kada je nestao moj učitelj P. M. Ponomarev, kojemu ste uvek mogli da se obratite i uvek dobijete spreman odgovor, ja sam shvatio da sam moralno obavezan pred učiteljem i pred tim saznanjima, koja sam od njega dobio.

Kao čovek, koji veruje, ja razumem da ova saznanja trebaju da pripadaju ljudima. A, kao treći čovek, izgažen, savijen perestrojkama, shvatio sam, da je predam ova saznanja preko vladinih struktura – propala stvar. Uz to je i meni samome mnogo bilo nejasnoće. Naprimer, kako su drevni Sumeri mogli bez mrkog uglja? I kako se mogu izvršiti ogledi Ponomareva na beskrajnim njivama Rusije? I stotine drugih pitanja. Svaki put mi je pomogla srećna slučajnost. Ili ONAJ, KO ga je organizovao.


Jednom dođe u redakciju nepoznat čovek, reče da skuplja sva izdanja mojeg časopisa „ZANATI I PROIZVODNjA i domaće zarade u gradu i na selu“ i pokloni slučajno (?) brošuricu, koja mu se nađe pri ruci, V. P. Ušakova: „Može li agrotehnika biti razumna?“ A njen autor je ne tamo neki Ušakov, već Vladimir Petrović, bliski prijatelj i sledbenik Ponomareva, isto takav neuništivi i nesalomivi istraživač patriota. Bio sam u toku sa njegovim eksperimentima u Podmoskovlju. Onda mu napisah pismo i pošaljem mu svoje knjige. Ali, dobih ih natrag sa natpisom na koverti: „Adresat je umro“.


Da, umro je. Ali, ostavio nam je mnogo korisnih otkrića. „Narodno iskustvo“ će mu obavezno ponovo izdati njegove radove, i vi ćete moći da se upoznate sa njegovim radovima i da ih koristite. A moguće je da će neko i nastaviti njegova istraživanja. Lično meni, njegovi radovi su mnogo pomogli i ja sam zahvalan Vladimiru Petroviću Ušakovu za njegov nesebičan, titanski rad.



Još jedan svetao slučaj među mnoštvom drugih, mnogih. Jednom sam odjednom poželeo da ostavim sve i da se uputim u prodavnicu „Stara tehnička literatura“, koja se nalazi na uglu Litejnog i Žukovskog prospekta. Već sam znao da se takvom zanosu ne smemo protiviti. Dođem. Priđem policama sa poljoprivrednom literaturom i odjednom pronađem tamo staru, neuglednu knjižicu: V. I. Dianov „672 centnera krompira sa hektara u sušnoj godini“. Izdanje 1947.g. Prelistam... Uobičajeni agroniomski saveti, sakupljeni iz slične literature. Ali, odjednom... Šta je to? Srce jače zakuca od uzbuđenja: pasus, svega jedan aru, uzete zimi u uslovima sobne temperature, sačuvane u vlažnom stanju. U takvim će uslovima korisne bakterije ne samo prezimiti, već će se i razmnožavati. U proleće se takva zemlja razbaca po parceli i istog časa zatrpa.

Eto, kako je otkrivena tajna „Bogorodne zemlje“.

Pasus, ali kakav!

„Brojčanost bakterija u zemlji jako se smanji zimi, naročito u rano proleće, a obnavlja se tek krajem juna. Najjednostavnije bakterijsko đubrivo može biti mala količina dobre baštenske zemlje (2-3 kg po 1m2)




Odlomak iz knjige "Razumna zemljoradnja" J. Slašinina